Читать «Град и звезде» онлайн - страница 160

Бацио је поглед надоле, према великој пустињи, али наместо ње видео је огромну воду која ће се ваљати туда кроз хиљаду година. Човек је поново открио свој свет и док буде остао на њему, учиниће га правим рајем. А после тога…

„Сада нисмо спремни да се винемо пут звезда и протећи ће доста времена док поново не будемо били у стању да се суочимо са тим изазовом. Размишљао сам о томе шта да урадим са овим бродом; ако остане на Земљи, нешто ће ме увек копкати да га употребим и никако нећу имати мира. Са друге стране, не могу га се тек тако отарасити; осећам да ми је поверен и ја га морам искористити за добробит света.

Зато сам и донео следећу одлуку. Послаћу га изван Галаксије, под управљањем робота, да открије шта се догодило са нашим прецима… и, ако је могуће шта је требало да пронађу, те су због тога напустили нашу Васељену. Мора да је посреди било нешто чудесно када су оставили толико тога да би се дали у потрагу за тим.

Ма колико путовање трајало, робот се никада неће уморити. Једног дана ће наши рођаци примити моју поруку и знаће да их чекамо овде на Земљи. Вратиће се, а ја се надам да ћемо их до тада завређивати, без обзира на то колико су велики постали.“

Алвин је заћутао, гледајући у будућност коју је осликао, али коју можда никада неће непосредно видети. Док Човек буде поново подизао свој свет, брод ће преваљивати тамни бездан међу галаксијама, да би се после много хиљада година вратио. Можда ће и даље бити ту да га дочека, али и ако се то не догоди, он је био задовољан.

„Мислим да је то мудро“, рече Јесерак. А онда, последњи пут, одјек древног страха огласио се у њему. „Али претпоставимо“, додаде, „да брод успостави контакт са нечим што ми не желимо да сретнемо…“ Глас му је замукао када је докучио извориште своје брижности и усне му се развукоше у кисели, самопрекорни осмех који је одагнао последње утваре Освајача.

„Заборавио си“, рече Алвин, схвативши га знатно озбиљније него што је овај очекивао, „да ћемо ускоро моћи да рачунамо на Ванамондову помоћ. Не знамо каквим моћима он располаже, али изгледа да сви у Лису сматрају да су му потенцијали неограничени. Није ли тако, Хилваре?“

Хилвар није одмах одговорио. Било је тачно да Венамонд представља другу велику загонетку, знак питања који ће увек лежати преко будућности људског рода, док оно буде на Земљи. Већ је изгледало извесно да се Венамондов развој ка самосвести убрзава посредством контакта са философима из Лиса. Они су гајили велике наде у будућу сарадњу са детињастим надумом, верујући да могу скратити еоне које би захтевао његов природни развој.

„Нисам сигуран“, признаде Хилвар. „Нешто ми говори да не би требало много очекивати од Ванамонда. Сада му можемо помоћи, али ми ћемо представљати тек кратак трен у његовом огромном животном веку. Сумњам ипак да његова крајња судбина има било какве везе са судбином човечанства.“

Алвин га изненађено погледа.

„Зашто то мислиш?“ упита.